Dnevnik mladog Kokuzića: Posao u call centru

Nakon incidenta u stranci jedva me Muki nekako izvukao. Jarane kako se samo bagra razljutila jer sam radio protiv njih. Umalo mi nisu prijetili izbacivanjem iz stranke u koju nisam ni bio učlanjen na prvom mjestu. Ne kontam samo kako nisu vidjeli da imam odličan potencijal za mržnju i da ja to mogu, ja to hoću i da sam spreman to da živim i da sad bar znam za koga pljujem. S druge strane moj stari je bio ponosan na mene, jer sam izjebo u zdrav mozak bagru nacionalističku. Kako je on jedan od tipova koji nije ponosan nizašta osim na naše kad nakantaju one papke na derbiju značilo mi je da odobrava moju akciju. Za moj mukotrpan rad umjesto stranke on mi je uvalio cenera u padže da se nađe.

Kako sam znao da njegov cener neće dugo potrajati, tri dana poslje incidenta nazvao sam Mukija i on mi je sredio da budem prebačen da radim u call centru stranke što mi baš i nije imalo smisla. Ali kad si kokuz i nemaš nekog izbora. Ukratko, naredno jutro Muki i ja smo otišli kod njegovog starog u kancelariju a on je on mene poslao kod Hamdije u podrum na obuku a svom sinu uvalio gomilu letaka sa svojom facom, da ode potrpati u poštansku sandučad po zgradama.

Fora call centra je da je narod lud i da ti koji pričaš s njima moraš biti još luđi, prva je stvar koju  me Hamdo naučio. Ostale stvari nisu bile pretjerano bitne. Na kompjuteru je bio instaliran sistem koji je automatski pozivao ljude, kad se neko javi na ekranu se pojavi neki pravo glup tekst koji moraš pročitat i onda šta god ti osoba s druge strane kaže upišeš i ideš dalje na sljedeće pitanje i onda im nudiš odgovore i zaokružuješ i tako dok ne zaokružiš tih nekih desetak-petnest odgovora. Fora je ležala, ako je vjerovati Hamdi, da što brže spržiš ta pitanja osobi s kontra strane. Taman kako je Hamdija završio sa svojim smaranjem tako je već bilo 12 sati i prva, početnička trupa od nevjerovatnih troje ljudi + ja trebali smo da se isprobamo u ovom poslu.

BUDI BRZ, BUDI LUD, BUDI STRANKIN, BUDI BRZ, BUDI LUD, BUDI STRANKIN,

Ponavlj’o sam u sebi kontajući kako ću se naklepati para. Krenuo sam računati, razgovor traje 2 minuta granat, svake dvije minute jedna obavljena anketa a to je marka ipo u padže dakle skoro petoba za sat. Stavio sam sluše na uši i čuo prvo tutukanje linije. S druge strane javio se neki lik. Dobar dan zovem ispred, uspio sam pročitati prije nego me papak odlijepio. I dalje sam se držao stava Vuka sa Wallstreeta (koji se nekako igrom slučaja neku noć prikazivao na TV-u između mora akcionih filmova) Nema veze, nema veze, idemo dalje ima ko hoće pričati, nisu svi u gradu papci ko ovaj tip govorio sam sebi. A onda je krenula zvoniti druga linija. Niko se ne javlja, treća, četvrta, tek na petoj javio mi se neki metuzalem. Uspio sam mu izbiflati prvo pitanje a da nije spustio slušalicu. Ustvari uradio je kontra stvar pitao me da ponovim

BUDI BRZ, BUDI LUD, BUDI STRANKIN, BUDI BRZ.. i dalje je ponavljao glas u mojoj glavi iako jarane nema od toga ništa s ovim tipom. Smilujem mu se, pročitam opet sporo i odgovori on to meni već nekako, na kraju sam dvadeset minuta potrošio na njega. Mogao dobre pare klepiti ali eto ja i moja empatija prema svijetu. Narednih četrdeset minuta moje probne smjene je ostao manje više isti. Mnogo tututkanja, mnogo spuštanja slušalice i dvoje ljudi još koje sam ulovio da pričaju sa mnom. Ako ništa bili su brži od onog metuzalema. Kako sam bio bolji od ono ostalo troje što je došlo probati radit Hamdija me pitao da uletim odmah u sljedeću glavnu smjenu i odradim. Normalica, što ne bi, jedva sam išta zaradio a svakako nije bio pravi termin za zvanje ljudi. Svi oni što se nisu javili, sad će to uraditi jer idem u glavni termin rada od 14 do 16 sati.

Ali izgleda ne da se usranom do vode i meni do para, u terminu od dva do četiri javljaju se sve sami metuzalemi i babe. Najgore od svega neće pričati. Šta oni imaju toliko bitno raditi po stare dane da nemaju vremena pričati. Bilo je nekim čudom i mlađe raje, nezaposlene, koja se htjela svađati što mi je bar malo pružalo zadovoljstvo. Elem nakljucalo se još nekih 2-3 razgovora do kraja smjene što nije loše za prvi dan. Taman kada sam se spremao ustati i završiti s radom za dan, kompjuter je pozvao još jedan broj.

BUDI BRZ, BUDI LUD, BUDI STRANKIN zazvonilo mi je u glavi dok sam primao posljednji poziv dana.

–               Dobar dan, zovem ispred vodičke stranke u BiH. Imate li nekoliko minuta za kratku anketu, izgovorio sam a onda skontao da sam rekao vodičke umjesto vodeće.

–               Kao prvo, ne kaže se zdravo nego selam alejkum, kao drugo hajde vodiču provedi me kroz anketu da vidim i to,  odgovorio mi je glas koji sam od nekud već poznavao.

–               Da li ste do sada izlazili na izbore i ako jeste da li ste glasali za ljevicu ili desnicu?

–               Nisam kume, to jest nije bilo prilike, bit će evo ako-Bog-da

–               Sjajno da li ste zainteresirani za rad nas kao vodeće stranke u BiH?

–               Što jel mi to nudite pos’o?

–               Gospodine, to je već naredno pitanje. Šta bi mi kao vodeća stranka mogli učiniti za vas?

–               Jarane dat mi posao, kakvo ti je to pitanje?

–               Kada ste prvi put čuli za nas i kako?

–               Ima dvije-tri hefte, stari ovog jednog mog jarana klepa dobre pare tu kod vas. Iskreno prije toga me bolio racku i za vas i za sve ostale. Ja i politika bili dva suprotna svijeta.

–               Da li znate koji je naš ovogodišnji slogan kampanje?

–               Normalica da znam, BUDI BRZ, BUDI LUD, BUDI STRANKIN, rekao je glas a ja sam ostao sjeban.

–               Ko je to? pitao sam, nisam se ja tek tako dao lako smesti.

–               Tvoja savjest vuče sa Wallstreeta, haj majke ti prestani biti brz, lud i strankin i mojne se više brukati i prodavati obraz kod ovih papaka.

–               Ma slušaj ti planuo sam spreman da se svađam s papkom s druge strane ali on me preduhitrio.

–               E i vrati starom onog cenera jer si na kraju ipak ispao smeće nacionalističko, haj sad zdra’o! Izgovorila je moja savjest prije nego je spustila slušalicu.